Zanati koji izumiru

Sve su rjeđi u bračkim mistima prizori poput ovog: ribarska družina u povratku sa bogatog ili manje uspješnog ribolova prebire mriže i vadi incetanu ribu, slaže je u kašete i prodaje na rivi ispred broda ili u obližnjoj peškariji. Svojim dolascima s ribašćine osim što razveseli domaćice i kuharice, redovito privlači i turiste koji su željni takvih prizora i doživljaja i rado ih slikaju kao lijepe uspomene s ljetovanja. Ne tako davno su u Stivanu bile tri takve družine koje bi liti odlazile na tramatu a zimi potezale migavicu, danas je samo jedna a sutra..?
Ne suše se više mriže na velom mostu, ne kroji više barba Grgo poponice, gaunare i bukvare u zavitrini porta, leuti se prodaju ili trunu na kraju, nema više kalafati da im vrate život i snagu. Ne prođe više nijedan tovar ili mazga sa brmenom liti priko porta, ne stanjaju se drvene bačve i karatili uz more, ne oštre se kosirače i maškini, ne potkivaju se konji, ne turnja se vino, ne peče se rakija, još poneka kamenica ulja samuje u konobi koja će ubrzo postati apartman.
Daleko bi nas odvelo nabrajanje čega više nema.. Naravno puno je toga novog i boljeg i lakšeg. Vozimo se skuterima, plovimo gliserima, pijemo pivo iz automata i kavu iz aparata, kao i ostatak Europe.
Ali zašto smo mi Dalmacija, zašto smo Mediteran, šta ti brojni turisti traže kod nas ako sve to imaju i kod svoje kuće? Traže upravo to što se kod nas nepovratno gubi. Tradiciju, običaje, povijest ribara, težaka, pomoraca i zanatlija, povijest koja je naša mista učinila ovako šesnima, naše kampanele ovako lipima, naše gomile ovako upečatljivima, naše škoje ovako slobodnima i naše ljude ovako pametnima i ponosnima.
Šta je onda pošlo krivo? I tko je za to odgovoran? Pitanja draga političarima ali odgovori mrski svima. Turizam, razvoj, projekti, planovi, integracije, sve je to lipo i zanimljivo, ali tko će se ispotit, tko će zasukat rukave, tko će dignit gomilu kad padne..